Razno

 

djecak_sa_psom.jpg

 
Dje­ca že­le sr­cem, pa ta­ko za­že­le po­klon ko­ji im je li­jep po bo­ji, ve­li­či­ni ili jer ga ima nji­ho­va pri­ja­te­lji­ca ili pri­ja­telj, a čak je i po­gled na su­sje­do­vog psi­ća do­vo­ljan po­vod za ­istu že­lju. Ta­da dje­ca ne ra­zmišlja­ju o oba­ve­za­ma ko­je no­si sva­ka ži­vo­ti­nji­ca. Oni že­le pri­ja­te­lja za ­igru i ne­ko­ga ko­me će po­sve­ći­va­ti svo­ju pa­žnju i ni­je za oče­ki­va­ti da bu­du svje­sni ta­kve oba­ve­ze.

Tu se ja­vlja ulo­ga ro­di­te­lja. Oni mo­ra­ju zre­lo ra­zmi­sli­ti, že­le li pre­u­ze­ti bri­gu o no­vom čla­nu obi­te­lji. Ro­di­te­lji ni­ka­ko ne bi smje­li po­pu­sti­ti že­lja­ma dje­te­ta, uko­li­ko i sa­mi ne že­le lju­bim­ca. Pa ako se na kon­cu ipak odlu­če ispu­ni­ti dje­te­tu tu bo­ži­ćnu že­lju, va­žno je da zna­ju u što se upušta­ju, te da se do­bro ra­spi­ta­ju o na­vi­ka­ma i  po­tre­ba­ma ma­log po­klon­či­ća.

Ve­li­ku bli­skost di­je­te mo­že ostva­ri­ti i s ku­ni­ćem ili za­mor­cem, ko­ji su ma­nje za­htje­vni i tra­že ma­nje bri­ge od psa. Ku­ni­ća mo­že­te pušta­ti po sta­nu, dra­ga­ti, na ru­ku hra­ni­ti... a uz­vra­ti­t će vam ve­se­lim ska­ku­ta­njem i opušte­nim dri­je­ma­njem u kri­lu.

Za vo­de­ne že­lje naj­lakše je iza­bra­ti ri­bi­cu. Hla­dno­vo­dne ri­bi­ce otpor­ni­je su i je­dno­sta­vni­je za bri­gu, za ra­zli­ku od to­plo­vo­dnih ko­je su za­htje­vni­je, ali i egzo­ti­čni­je i oku ­ljepše.

Vo­de­ne kor­nja­če
izi­sku­ju re­do­vi­to mi­je­nja­nje vo­de. Mo­gu na­ra­sti i do 30 cm, sto­ga tre­ba obra­ti­ti po­zor­nost da im se omo­gu­ći ade­kva­tna ve­li­či­na ži­vo­tnog pro­sto­ra.

Bez obzi­ra ko­jeg lju­bim­ca oda­brali dje­te­tu, kre­ni­te s pre­tpo­stav­kom da ga na­ba­vlja­te se­bi, jer će ­ipak ve­ći dio bri­ge bi­ti na va­ma. Na kon­cu, ni­je fer na­ba­vi­ti za­htje­vnog lju­bim­ca i on­da oče­ki­va­ti da će ga di­je­te izvo­di­ti dva pu­ta dne­vno. Ono je ­ipak di­je­te i nje­go­ve su že­lje uvi­jek ve­će od mo­gu­ćno­sti. Sa­mo za­je­dni­čka  že­lja i in­for­mi­ra­nje o po­tre­ba­ma lju­bim­ca, mo­že spri­je­či­ti da ­sjaj ovo­go­diš­njeg bo­ži­ćnog po­klo­na ne ­završi kao sta­ti­sti­ka odba­če­nih.

 

Ljubav prema psima nije nasljedna osobina

Če­sto se pi­ta­mo ka­da i ko­me na­ba­vi­ti ku­ćnog lju­bim­ca-psa i do­ve­sti ga u ku­ću.

Ne­ki ro­di­te­lji mo­gu mi­sli­ti da pas mo­že slu­ži­ti kao ču­var nji­ho­va dje­te­ta. No, po­ne­kad, pas mo­že u dje­čjim ru­ka­ma po­sta­ti opa­sno oru­žje od ko­jeg stra­da ili ne­du­žna oso­ba, ma­čka ili sam pas. Opa­sno­sti su to ve­će ako ro­di­te­lji pu­ste di­je­te u š­etnju sa­mo sa ­psom, bez nad­zo­ra sta­ri­je oso­be, mi­sle­ći ka­ko će ih pas zašti­ti­ti od ­svih ne­u­go­dno­sti i opa­sno­sti ko­je vre­ba­ju na uli­ci. Ta­ko­đer će mno­gi ro­di­te­lji po­mi­sli­ti da su dje­te­tu osi­gu­ra­li odgo­va­ra­ju­će društvo, ako ga po do­la­sku u sta­nu do­če­ka ve­se­li pas spre­man na dru­že­nje.  Če­sto se na­ba­vlja pas da bi se di­je­te mo­ti­vi­ra­lo za izla­zak na ­svjež ­zrak i š­etnju, da ba­rem na kra­tko izro­ni iz kru­ga te­le­vi­zij­skih ka­na­la ili mo­ni­to­ra ra­ču­na­la. Me­đu­tim, ni­je uvi­jek sve ja­ko ide­al­no. Po­ne­kad će di­je­te, kao i ne­za­ni­mlji­vu igra­čku na­kon po­če­tnog oduševlje­nja, po­že­lje­ti na ne­ko vri­je­me po­spre­mi­ti ­svog psa u ku­ti­ju, pa u po­drum.

Ako je ri­ječ o dje­te­tu ko­je više vo­li te­le­vi­zij­ski ­ekran od bi­lo ka­kvog izle­ta u pri­ro­du ili bi­lo ko­je ži­vo­ti­nje, ako se ne ra­du­je fi­zi­čkoj akti­vno­sti, ro­di­te­lji se mo­ra­ju za­pi­ta­ti što či­ni­ti u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji. Ma­lo je vje­ro­ja­tno da je pas u sta­nju pro­mi­je­ni­ti ta­kvu vr­stu po­naš­anja. Pas je pi­ta­nje sklo­no­sti i izbo­ra. Di­je­te mo­ra ima­ti to pra­vo da ne že­li psa, a na ža­lost ima ro­di­te­lja ko­ji to ne mo­gu pri­hva­ti­ti. Uvje­re­ni su da je pas u ku­ći za do­bro­bit dje­te­ta, ku­pe je­dnog psi­ća pa se na­da­ju da će ga di­je­te s vre­me­nom za­vo­lje­ti i pro­mi­je­ni­ti se. Mo­že ro­di­telj mi­sli­ti da či­ni pe­da­gošku uslu­gu ­svom dje­te­tu. Po­ne­kad se po­kla­nja­njem psa ne­ri­je­tko kom­pen­zi­ra­ju ne­ki pro­pu­sti, ne­do­volj­na po­zor­nost i dru­že­nje.

PO­ZOR! Lju­bav pre­ma psi­ma ni­je na­slje­dna! I po­če­tna že­lja za ­psom mo­že br­zo spla­snu­ti, kao i oduševlje­nje za svi­ra­njem kla­vi­ra.

Ka­ko ro­di­telj mo­že zna­ti da će po­če­tno oduševlje­nje dje­te­ta za ­psom osta­ti traj­na lju­bav? Naš je sa­vjet - ne­moj­te žu­ri­ti. Sna­žna že­lja ne­ri­je­tko br­zo i spla­sne, za­mi­je­ne je dru­ge že­lje, ili je­dno­sta­vno pa­dne u za­bo­rav.  Bi­lo bi do­bro da ro­di­te­lji po­sta­ve pi­ta­nja: Ka­ko se di­je­te sje­ti­lo na­ba­vi­ti psa? Po­zna­je li di­je­te ne­kog psa, ili se že­lja ja­vi­la na­kon cr­ti­ća "101 dal­ma­ti­nac"? Je li ozbi­ljan nje­gov in­te­res pre­ma psu ili ži­vim bi­ći­ma opće­ni­to? Či­ta li sa za­ni­ma­njem pri­če o psi­ma ili ča­so­pi­se na­mi­je­nje­ne lju­bi­te­lji­ma pa­sa? Ka­ko re­a­gi­ra kad vi­di psa na uli­ci? Ra­zgo­va­ra li ra­do s vla­sni­ci­ma pa­sa ko­je sre­tne na uli­ci? Bo­ji li se psa i ka­ko se po­naša ako ne­ki od ­njih za­la­je ili za­re­ži? Ako je po­tvr­dan odgo­vor na ve­ći­nu ­ovih pi­ta­nja, mo­že­mo re­ći da di­je­te za­i­sta že­li psa. Tad je na pra­vom pu­tu da po­sta­ne istin­ski lju­bi­telj pa­sa. Ra­zgo­va­raj­te sa svo­jim dje­te­tom pri­je bi­lo ko­je odlu­ke, upo­znaj­te ga s odgo­vor­nošću pre­ma ku­ćnom lju­bim­cu. Odgo­vor­nost za ku­ćne lju­bim­ce uvi­jek sno­si ro­di­telj, di­je­te ni­kad.